Гост Смиљане Попов на трибини „Београд за почетнике“ био је историчар и књижевник Небојша Јовановић, аутор управо изашле књиге „Двор кнеза Михаила Обреновића 1860-1868”.

 

Нова књига историчара и књижевника Небојше Јовановића „Двор кнеза Михаила Обреновића 1860–1868.“ изузетно је штиво које, поред историјских чињеница о другој владавини кнеза Михаила, доноси и бројне податке о његовом претходном владању, о људима који су га окруживали, о прецима и потомцима.

 

„Важно је напоменути да ова књига није романсирана већ су све чињенице које имамо око нас!“

 

Говорећи о инспирацији за своје дело, Небојша Јовановић је казао да га је привукао двор као установа и шта је представљао у доба монархије:

 

„Ризично је упустити се у велику тему какав је живот Михаила Обреновића, и зато нисам желео да склизнем у нешто што би књигу оптеретило. Двор је био средиште, не само политичког, него и културног живота земље. Владари су држали до тога да двор мора да буде слика и образац по којем дела цело друштво. Двор се трудио да буде изнад просека како би се друштво угледало и поправљало. Двор не сме да кубури са системом вредности.“

 

Оно што је кнеза Михаила одредило у квалитативном смислу је, како је нагласио аутор, то што су они као владари знали да морају да се окруже најпаметнијим људима у земљи и да је у томе кључ.

 

„Михаило је имао око себе људе који су дипломе стекли на страним универзитетима, чија имена и данас налазимо у библиотекама. Владари тог времена су ценили њихово мишљење и нису се правили паметнији него што јесу. Кнез Михаило је веома добро писао, био је талентован за уметност, али био је веома повучен. Није волео да се истиче пред народом, то је препуштао својим министрима. Културни образац је одредио и државну политику Србије и зачетак стварања модерног српског друштва. Многе ствари нису остварене за његова живота јер је убијен, али јесу пола века касније. Тада, 1912. године, Србија ослобађа ту стару земљу што је био сан Михаилове генерације. У културолошком смислу друштво добија идеје које ће следити касније, као што је Вукова реформа, на пример“, навео је Јовановић.

 

Људи који су дошли након Михаила знали су какви треба да буду да би били на врху политичке сцене – морају бити интелектуалци, људи за пример, Срби од реда у сваком смислу, поготову у односу са јавношћу, како не би било ко било шта рекао. Јер, додаје писац, једна случајна опаска или мишљење, сумња или мала грешка, значила би моментални губитак позиције.

 

„Занимљиво је све то сагледати из ове перспективе… Довољно је било да се прича о неком погрешном поступку да се изгуби министарска позиција.“

 

С друге стране била је Михаилова унутрашња политика која је и створила његове неистомишљенике:

 

„Иза атентата и процеса који је вођен били су либерали, односно његови политички противници који су стицајем околности били заслужни да се Обреновићи врате на престо јер им је Карађорђевић био крут и кукавица да оствари велике идеје. Довели су Обреновиће који су храбри и одлучни у националном питању.“

 

 

Био је тих, образован и упоран. Кнез Михаило Обреновић (1823-1868) веровао је да се слобода не осваја само мачем, већ и преговорима, законима и културом.

 

Упамћен је као владар који је иселио из Србије последње турске гарнизоне и 1867. поставио срп-ски барјак на Београдску тврђаву јашући на победничком коњу с "кључевима града" у руци. Подигао је зграду Народног позоришта, поред срушене Стамбол капије и припремиО терен за проглашење пуне независности Србије (1878), коју, нажалост, није дочекао. Пао је као жртва завере у Кошутњаку, која ни данас није сасвим расветљена.

Трећи владар суверене Србије рођен је у Крагујевцу као млађи син кнеза Милоша и књегиње Љубице. Први пут је постао кнез 1839. после смрти старијег брата Милана. Млад и неискусан није се најбоље сналазио на власти, свргнут је 1842. и поново доведен после Милошеве смрти 1860.

 

- Кнез Михаило је био "најмаркантнији господин" међу владарима. Књиге, стихови, нотне свеске и клавир у кући, а коњи, лов и трке напољу били су му највећа опсесија. Упамћен је као изванредан играч валцера у бечким салонима и одличан коловођа српских игара на поселима. Човек великог стила који је од свог двора направио званичну државну институцију и у њему ор-ганизовао европске пријеме и балове. Написао је велики број песама, а неке од њих су прис-војили други – рекао је историчар Небојша Јовановић.

 

ДВОР кнеза Михаила налазио се на Теразијама, између Старог и Новог двора. Није излазио директно на улицу. Последњи владар који је у њој становао био је краљ Петар Карађорђевић.

- Заблуда је да је ова зграда срушена одмах после Мајског преврата 1903 - каже Јовановић. - Порушена је годину касније. Та кућа је постојала и у време прославе стогодишњице Првог српског устанка, када је на Малу Госпојину, крунисан краљ Петар Први Карађорђевић. Идеја је била да се подигне репрезентативнија зграда, али нема прецизних података о томе.

Његов двор на Теразијама био је у државном власништву, а користили су га владари. Намештај су плаћали "из свог џепа".

- Кнез Милош често није разликовао своју и државну касу, па је намештај платио државним новцем. Када је то сазнао, Михаило га је искритиковао, вратио држави те дукате и дао своје - от-крива наш саговорник.Лагу

Кнез Михаило је први увео ред у дворску службу. Постојао је приручник са правилима којих су морали сви да се придржавају.

- Утицај западне културе на београдском двору је превладао, чак и у исхрани. На српској трпези први пут се појавио парадајз: плави и црвени, морска со и торте. Тада је настао и израз "бечка мустра" за некога ко се прави невешт и наиван - каже Јовановић.

Иза атентата и процеса који је вођен били су либерали, односно његови политички противници који су стицајем околности били заслужни и да се Обреновићи врате на престо.

- Лични архив Михаила Обреновића је спаљен, а ко је покушао да зачепрка по свему томе, могао је да види да су умешани људи који су још били на политичкој сцени. Нико није смео преда-леко да копа по процесу. Ликвидирани су "извођачи радова", а позадина атентата остала је не-расветљена - прича Јовановић.